Podstaknuta brojnim pitanjima lične prirode te brojnim aluzijama, Biba postavlja stvari na svoje mesto. Ona nas sa ljubavlju poziva da budemo svesni i da se klonimo straha od osuđivanja od strane drugih, od ogovaranja, ljubomore i ostalih oblika negativnosti koje nas neprekidno preplavljuju i obmanjuju. Umesto svega toga ona nas poziva da se uzdignemo iznad toga i da joj se pridružimo u sagledavanju više svrhe braka, života i duhovnog oslobođenja, te da uživamo u bezgraničnom pogledu sa Mohanđijeve uzvišene platforme bezuslovne ljubavi i služenja.

..

Više od bilo koje slike sa venčanja, ovo je slika koju smatram najdragocenijom. Slikana je ubrzo nakon što smo se Mohanđi i ja sreli u Dubaiju 2007. Tek kad sam prebacila tu sliku na mobilni dve godine kasnije, primetila sam sveti otisak Svetlosti na našim čelima – AUM simbol na njegovom i krst na mome. Kakav predivan poklon Svevišnjeg, blagoslov koji simbolizuje uniju zasnovanu na Ljubavi koja prevazilazi ograničenja religija. Smatram da ovo odražava razlog zbog koga smo spojeni – da bi služili za primer onoga što je u srcu naše duhovne misije, i istinski u srcu svih svetskih religija – čistota i bezuslovnost ljubavi koja prevazilazi sva ograničenja, Ljubav koja vodi ka duhovnom oslobođenju.

Ko god upozna Mohanđija ubrzo uvidi da je on zaista van svih ograničenja, otvoren i univerzalan. Isto kao što vetar ne može biti vezan, Mohanđi ne može biti uslovljen, sputan ili vezan ni na koji način. Ako iko to pokuša, on/ona će ga zasigurno izgubiti zauvek. On je jednom rekao (u vezi našeg braka): „ Mi smo zemaljski venčani. Ali mnogo ljudi je venčano za moju svest. Svi su neodvojivo povezani. Svi smo jedno!“ Ovo je teško objasniti – sve sto mogu reći jeste da je predivno biti deo naše sve veće globalne porodice. Ja sam jedan od njenih prvihi članova i to mi daje veliki osećaj ispunjenja. Ja sam njen najmanje ljubomoran član jer znam da ima mnogo ljudi koji su čak i dublje povezani sa Mohanđijevom svešću nego ja. To nije važno. Mi smo svi jedna svest. Niko ne može posedovati svest – možemo samo odabrati da li ćemo se, poput utičnice, konektovati ili ne.

Čisto da se zna, kada je neko implicirao da ja finansijski izdržavam Mohanđija jer trenutno još uvek radim u Omanu, rekla sam im istinu. Mohanđi se drži njegove Dharme (dužnosti) prema selom svetu, uključujući članove njegove uže porodice i šire porodice širom planete. Od kada je Mohanđi napustio svoj posao u Junu 2012, pa čak i pre toga, nije uzeo ni jednu paru od mene. Umesto toga on je uvek doprinosio na razne načine, finansijski ili drugačije, direktno ili kroz druge ljude. On je uvek zarađivao za sopstveni život. Kada sam nedavno bila slaba sa finansijama i imala iznenadni izdatak, on se za to pobrinuo u roku od nekoliko minuta. Na primer, skoro mi se oštetio mobilni, i bez da sam mu rekla, nov i bolji telefon mi je stigao. On osigurava da naši životi teku glatko i da se sve istinske potrebe razreše u sadašnjem trenutku. Možda nemamo velike ušteđevine ili finasijsku sigurnost/osiguranje za budućnost, ali imamo nešto daleko vrednije od toga – globalnu duhovnu porodicu i istinsku predanost Svevišnjem. Nakon što je Mohanđi napustio poslovni svet nisam bila sigurna kako će se on snalaziti sa finansijama, ali sada vidim da on nije ovisan o mom ili bilo čijem prihodu – on samo daje i nikada ne uzima od drugih. Ljudi mu poklanjaju darove iz zahvalnosti; ali on nikada ne traži ništa ni od koga. Čak i ako uzme nešto od nekoga, on uzvrati daleko više nego što je dobio. Postoji nebrojeno mnogo svedočenja koja to potvrđuju.

Udaja za Mohanđija je bio moj svestan izbor. On me je čak i upozorio da on neće biti uobičajeni tip muža te da mi neće moći pružiti sve ono što žene obično očekuju od svog muškarca. Jednom prilikom je rekao: „ Ja funkcionišem sa nivoa ispunjenja. Ispunjenje je ključno da bi se hodilo stazom oslobođenja. Neostvarene želje vode ka vezivanju, a ono ka ponovnom rođenju. Ja činim sve što mogu da bi se odvojio od vremena, prostora, ljudi i događaja konstantno i istrajno. Ne dozvoljavam sebi da budem vezan niti vezujem one koji mi prilaze. Moram ostati oslobođen kako bih vodio druge u oslobođenje. U mom životu nema hoću – neću, bez obzira da li društvo to prihvata ili ne, postoji samo oslobođenje. Čak i da ostane samo jedna želja ona vas može ponovo vratiti na zemlju kako bi se proživela i iskusila. Budite toga svesni.“

Mohanđi je u kontaktu sa mnogo ljudi svakodnevno – mnogima je iskreno stalo, ali postoje i oni koji izražavaju ljubomoru i nezahvalnost. Nakon što su primili toliko do njega, oni se okrenu i kritikuju ga. Ja često osetim veliku tugu kada vidim takve ljude kako odlaze ogorčeni i neprijateljski nastrojeni. Mohanđi uvek ostaje isti, nepromenjen. On je skroz jasan po pitanju njegove duhovne misije i svrhe. On nastavlja da hoda. Mnogi su pokušali da ga sputaju ili uspore – on je nastavio da napreduje dalje i pobrinuo se za ljude koji su odabrali da hodaju sa njime na ovom moćnom putu oslobođenja. Nikada nije mrzeo one koji bi ga kritikovali ili skandalizovali na bilo koji način; umesto toga on bi iskazao ljubav i sprečio da ga bes veže sa nižom vibracijom takvih ljudi. Neki su poneli mentalnu vreću punu očekivanja sa sobom, a kada se Mohanđi nije uklopio u mentalni okvir koji su sagradili, oni bi otišli od njega u potrazi za nekim drugim guruom. Njega to nikada nije ni najmanje opterećivalo. Ako bih ga neko pitao u vezi toga, on bi odgovorio „ Bes je užasna slabost. Nemojte imati nikakve veze sa tim. Budite brižni. Budite saosećajni prema onima koji su nesvesni. I oni će jednog dana spoznati gde su grešili. Samo budite strpljivi.“ Jednom kada nas je jedan prijatelj obavestio da je neki drugi guru pisao loše o Mohanđiju, on je na to rekao: „To je njegovo mišljenje. Ja nemam ništa sa time.“ Sve to je bilo upravo tako jednostavno. Njegov omiljen citat od Šekspira je: „Čovek nosi u kostima svojim dobro koje čini, dok negativnosti koje govori nosi sa sobom i nakon smrti“.

S vremenom sam osvedočila i iskustveno spoznala jednostavnu istinu – svaka osoba ima pravo na svoje mišljenje o bilo kome ili bilo čemu. No zaista, ono nije bitno. Život se nastavlja. Mohanđijeva odlučnost koju primenjuje u svom svakodnevnom životu je upečatljiva. On ima duboko uverenje i izrazitu odlučnost. Njegov cilj je čestit i nesebičan. Njemu je od srca stalo do drugih ljudi i u sebi ne nosi ni gram pretvaranja. Neki ljudi ga odluče napustiti ili imaju potrebu da govore loše o njemu, no kada spoznaju neke stvari i odluče da mu se vrate, on ih uvek dočeka otvorenih ruku i srca, kao da se ništa nije desilo. Smatram da je to predivno i zaista dirljivo.

Neki zameraju Mohanđiju na trivijalnim stvarima, kao npr. na tome što koristi savremene elektronske gadžete, što nosi sat, što je aktivan na društvenim medijima tipa Fejsbuka, i sl. Mohanđi zaista jeste savremen i koristi savremene spravice kako bi ostao u kontaktu sa ljudima. On održava vreme i takođe održava kontakte. On kaže „ Ja živim u sadašnjosti. Materijali dostupni sada je ono što sada mogu koristiti kako bi bio još efektivniji u onome što radim. Stoga je to upravo ono što se od mene i očekuje.“ Mohanđi pridaje veliku važnost vremenu i uvek se trudi svuda biti na vreme. On nosi sat gotovo 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji i uglavnom i spava sa satom na ruci. Ljudi mu poklanjaju sat i on takođe poklanja sat drugim ljudima. Zašto je on toliko „vezan“ za satove? Evo kako on to objašnjava:
„Vreme na Zemlji je dragoceno zato što mi živimo u linearnom vremenu. Mi smo izabrali ovo telo i moramo prihvatiti da ono ima svoj tačno određen rok trajanja u vremenskom pogledu. Mi nemamo prava da stalno leškarimo i traćimo vreme. Uvek budite blagovremeni, uvek činite dobro drugim ljudima. U generalnom pogledu, vreme je kao novac koji koristimo u svakodnevnom životu. Karmički gledano, vreme je naša valuta plaćanja. Baš kao sto je naše vreme na zemlji dragoceno i ograničeno, isto tako je i vreme drugih ljudi dragoceno. Stoga nemamo pravo da uzimamo tuđe vreme zdravo za gotovo, osim u slučajevima kada je to van naše kontrole. Ja sam uvek blagovremen. Ja idem uporedo sa vremenom. Ručni sat me čini svesnim vremena, toka vremena i potrebe da se nastavi dalje. Ručni sat je podsetnik, spona koja me podseća na zemaljske dužnosti i vremensko trajanje istih. Na satu ja gledam na fluorescentnu kazaljku koja sija u mraku, pomoću koje očitavam sat, godinu, mesec i dan. Ovo me drži paralelnim sa vremenom. Ako ne održavam vreme, kako ja to onda živim moju poruku?“

Mohanđi ne pridaje ni najmanje važnosti formalnostima bilo kog oblika. Klanjanje/doticanje stopala starije osobe ili svog duhovnog vodiča (naročito gurua), je izraz poštovanja i najprirodnija stvar u mnogim krajevima Indije. To je sastavni deo kućnog vaspitanja uz koje deca u Indiji odrastaju. Na Zapadu se klanjanje smatra činom pokoravanja, nešto što je čudno i neprikladno. Na naše meditacije često dolaze ljudi iz različitih krajeva sveta i redovno sa nelagodom i rezervom posmatraju Indijce kako staju u red da bi dotakli Mohanđijeva stopala, te se odmah pitaju da li se to i od njih očekuje. Kad god primetim novopridošlice uvek nastojim da im objasnim sledeće: nikada se ne trebate osećati obaveznim da dotaknete Mohanđijeva stopala samo zato što to drugi čine. Mohanđi neće biti uvređen ili razočaran ako se samo rukujete ili ga zagrlite umesto da se poklonite i dotaknete mu stopala. Ipak, ako se osećate prijatno/srećni da to učinite, evo šta morate da razumete: Poklon pred stopalima Duhovnog Majstora je fizička akcija koja simbolizuje umno/emotivni proces poništenja ega i potpune predaje Svevišnjem. Čak šta više, ne radi se u pukom poklonu – posmatrano sa energetskog stanovišta, poenta je u tome da nežno prislonite svoje treće oko (prostor između obrva) na nožni palac Gurua. Ako ste prijemčivi i karmički dostojni tog blagoslova, nešto neopisivo duboko se dogodi tom momentu – taj momenat će promeniti vaš energetski otisak (u skladu sa kojim prolazite kroz životna iskustva na ovoj ravni) te dovesti do dubokog čišćenje i iskustva istinskog blaženstva.

Kada je mala grupa nas po prvi put (ovo je bilo 2011) u Muskatu radila za Mohanđijevu ‘Pada Puđu’ (ritual obožavanje stopala učitelja/Majstora) ja sam ga posmatrala kako ulazi u prošireno stanje svesti dok su mantre ispevavane i njegova stopala prana vodom sa ružinim laticama, mlekom, turmerikom, i sl. Atmosfera je bila predivna, soba puna ljubavi, brižnosti, intimnosti i posebnosti.

Kada je pred sam kraj došao red na mene instikt me je podstakao da prislonim moje treće oko na njegov nožni palac (prisetila sam se gore opisanog uvida u suptilnu konekciju između Agnja čakre i nožnog palca Gurua o kome je govorio moj Yoga instruktor u Indiji). Nakon što sam to uradila sa potpunom predanošću, jedva nekako sam došla do sofe i jedva dočekala da sednem u polu-lotus i utonem u meditaciju. Odmah sam ušla u neopisivo blaženo stanje koje u bukvalnom smislu oduzima dah i nisam se nikako mogla ni pomeriti jedan izvesan period – osećaj je bio kada da sam se iznenada našla unutar energetkog mehura koji je prekinuo sve moje misli i doveo me u stanje proširenog stanja svesti i najčistijeg bivstvovanja (postojanja) u energiji visoke frekvencije. Sećam se da su se glasovi ljudi oko mene činili jako udaljenim, te da čak i kada sam nakon dužeg vremena nekako uspela otvoriti oči nisam mogla ni da trepnem – ništa nije moglo da poremeti savršenu mirnoću i fascinantnu živost koja je ispunila svaku ćeliju mog tela.

Mohanđi mi je kasnije objasnio da sam tada bila ušla u ‘Samadhi’ – egzaltirano stanje svesti, da sam ‘pila sa Izvora’. Naučila sam iz tog iskustva da, kada su u pitanju drevni običaji, treba uvek gledati dublji smisao van svih prividnih formalnosti…

Jednom sam čula Mohanđija kako govori nešto što je meni izuzetno dragoceno i dajem sve od sebe da to primenjujem u svakodnevnom životu: „ Ovo telo je potrošno parče mesa, isto kao i tvoje. Kada god skandalizuješ, kritikuješ, osuđuješ nekoga ili širiš mržnju (gnev) prema nekome, budi načisto sa činjenicom da i ti bivaš uprljana. Tvoj unutrašnji prostor postaje đavolja radionica. Ti povređuješ samu sebe mnogo više nego osobu koju si htela povrediti. Tvoj unutrašnji Guru, tvoja pokretačka energija, tada pati. Tvoja svest se umanjuje. Ti dodaješ još patnje na dugi put svoje duše, dodaješ sebi živote agonije. No sa svakim činom dobrote krećeš se u suprotnom, pravom smeru. Stoga izaberi nežnost i saosećanje umesto mržnje. Ja nisam ni najmanje povređen tvojim negativnim mišljenjem o meni. Ali ti jesi. Ko još želi život ispunjen kajanjem i mržnjom? Život je vredan življenja samo ako je ispunjen srećom i ljubavlju. Ni jedan Guru ne može spasiti onoga ko sam sebe nastavlja da truje negativnostima. Bolje sprečiti nego lečiti. Živi disciplinovan i uredan život bez tračeva i negativnosti. Takav život će te sam po sebi odvesti u duhovno oslobođenje.“ Mohanđi je uvek bio načisto sa svojim putem i svojom duhovnom misijom. Budući da je introvertan, u svojim ranijim danima je malo govorio i malo se izražavao, ali sada kako su ga životne situacije naterale da se izražava i govori više, meni je fascinantno da ga posmatram u toj ulozi i tom svetlu. ¬

Kada god neko aludira da sam ja ‘samohrana majka’ ili kada god moj um počne da igra igrice, ja se podsetim na milost koja me je dovela dovde, milost koja ispunjava moj život lepotom i čudima koje um ne može ni zamisliti. Kada je Mohanđi odlučio da napusti poslovni svet na vrhuncu svoje karijere i da se u potpunosti posveti svom duhovnom radu, ja sam se složila sa time da ostanem u Omanu sa Milom i da nastavim da radim zarad finansijske sigurnosti dok on ne sagradi svoj novi život. Postojali su teški momenti, ali kada je svrha snažna i prelepa, ništa nije zaista tako teško. Požrtvovanost i nesebičnost izvlače na površinu ono što je najbolje i najplemenitije u čoveku. Osim toga, Mohanđi je u stanju da izrazi svoje prisustvo čak i u svom fizičkom odsustvu. Postoje brojna svedočenja koja to potvrđuju.

Daleko od toga da sam samohrana majka, Mohanđi se brine za nas svakog momenta, na ovaj ili onaj način.
Sa divljenjem posmatram predivne platformu služenja hiljadama ljudi širom planete, koje on nastavlja da gradi i razvija ne samo za mene nego i za sve one koji kroče ovim predivnim duhovnim putem sa njim, uz potpunu posvećenost i bez trunka sebičnosti. Ne znam kakav bi moj život bio bez Mohanđija u njemu, ali sam sigurna da ja sama ne bih mogla da stvoriti tako jake i predivne platforme za služenje drugima. Mohanđijeve aktivnosti širom sveta su i naše – kao porodica mi tečemo kroz sve njih zajedno, kroz sve uspone i padove na putu. Mohanđi ništa ne poseduje. Na nama je da platforme koje je on napravio iskoristimo na najbolji mogući način, ili će one ostati upravo samo to – platforme, kalupi iz kojih se moglo napraviti nešto predivno. Mi zaista ko-kreiramo svoju stvarnost i svačiji doprinos višoj svrsi je zaista vredan. Reči iz konteksta američkog fudbala mi padaju na pamet – „ kada ti je dodata lopta, moraš je čvrsto zgrabiti i trčati sa njom koliko god te noge nose“.

Sve u svemu, na šta to ja imam da se žalim? Šta bi više mogla poželeti? Budite sigurni, dragi moji čitatelji, da sam ja savršeno zadovoljna i srećna. Ne mogu poželeti ništa više. Niti sam mogla dobiti Duhovnog Učitelja za muža niti bi sama mogla napraviti tako veliku platformu za služenje, bez blagoslova Više Sile. Nemam nameru, niti ću je imati, da vas uskratim za njegovo prisustvo – ne bih ni mogla sama uživati u njegovom prisustvu. On pripada Svetu. On je utelotvorena ljubav. On je naprosto preželjan da vam da sve što može. Kao što Mohanđi sam kaže: „ Došao sam praznih ruku. Dajem sve što imam. Odlazim praznih ruku.“

Volela bih ovde da naglasim Mohanđijeve reči koje su podjednako razumljive i Istočnoj i Zapadnoj kulturi današnjice, te su primenjive takoreći svima:“Generacija za generacijom je razapinjala one koji su izražavali samilost, bez ikakvog očekivanja, iz čiste ljubavi. Nikada nemojte biti opterećeni kritikom koja dolazi iz nerazumevanja. Budite uvek objektivni. Ova duhovna misija je iznad svega drugog. Oslobođenje od ciklusa rođenje – smrt – ponovno rođenje je najvažnija u svačijem životu. Ništa drugo u svetu nije trajno. Ništa drugo nije vrednije. Sve drugo su puka zadovoljstva čula/osetila. Osećajte se slobodnim da uživate u njima, ako imate želje za njima, sa jasnim razumevanjem da je život nešto što je mnogo više od ovih zadovoljstava. Oslobođena osoba može da uživa u njima u svakom momentu sa savršenom nevezanošću za njih. Ništa nije tabu. Sledbenik koji traži put ka oslobođenju može veoma lako biti vezan i sputan ako na nediskriminirajući način uživa u svojim čulnim (telesnim) zadovoljstvima. Samo u tome je razlika. Ono što je važno je biti svestan. Ono što je važno je objektivnost. Ništa nije Dobro ili Loše za oslobođeno biće, već je sve samo sastvani deo života/postojanja. Život se nastavlja. Živite oslobođeni. Živite slobodni. Ne ulazite ni u šta što predstavlja negativnu hranu za misli, emocije ili intelekt. Konzumirajte samo ono sto je pozitivne prirode. Izbegavajte sve one koji vam donose negativnosti – uzvratite im svesrdnom pozitivnošću bez da u procesu sami sebe zaprljate.“

Potiskivanje ili bilo koji vid pretvaranja (uključujući izigravanje ‘prepodobne djeve’ – oblik izražavanja duhovnog ega) nikada nije bilo nešto što me privlačilo. Kada smo se Mohanđi i ja venčali rekla sam mu da se nadam da nikakva nametanja ili pretvaranja neće biti očekivane od mene kao žene gurua (što se u Indiji kaže „Guruma“), da postoje kulturološke različitosti i da možda neću ispuniti sve što se od mene očekuje strane njegovih privrženika u Indiji. On mi se osmehnuo i rekao „Ti si više Indijka od većine Indijaca“ (misleći na moju ljubav prema Jogi, služenju i satvičnom (balansiranom) načinu života). Uverio me da na našem putu uvek trebamo ostati prirodni, spontani i iskreni prema samima sebi.

Na posletku bih volela da se dotaknam još jedne važne teme. Dokle god su prisutni u telesnoj formi u ovom domenu dualnosti, Majstori su takođe ranjivi i iako sposobni da se uzdignu iznad patnje, oni prolaze kroz iskustva bola. Biti Majstor, izražavati se otvoreno i biti dostupan ljudima je nešto što zahteva nezamislivo mnogo hrabrosti jer negativne sile neće prezati od manipulisanja, napadanja i osramoćivanja. Napadi se mogu dogoditi direktno ili preko drugih ljudi koji su ispunjeni negativnošću te nesvesno (ili ponekad čak i iz slobodne volje) mogu postati njihov instrument. Ja sam prisustvovala nekolicini ozbiljnih i surovih astralnih napada na Mohanđija. Jedan od njih nikada neću zaboraviti – kada mu je kičma bila savijena u oblik slova S… – kako Mohanđi radi kroz kičmu, oni su ciljali tamo gde se „najviše računa“ i zasigurno su bili izazvali dosta neprijatnosti, ali Mohanđi se oporavio u roku od par dana. On obično izbegava drame i da sve od sebe da umanji važnost ovakvih incidenata, te da doda malo humora.

Nepotrebno je reći, kada sam videla kako mu izgleda kičma i kako bukvalno stoji iskrivljen, bila sam duboko zabrinuta za Mohanđijevo zdravlje i bolelo me je da ga vidim kako pati, nemoćan da normalno spava. Grupa nas se okupila da održi Arati za Mohanđija i da se moli Sai Babi, iz dubine svojih srca, kako bi izlečio Mohanđija…

Te večeri nekolicina nas koji smo bili prisutni smo imali nezapamćeno duboko i uzvišeno iskustvo, za koje sada nemam unutrašnju potvrdu da ga mogu podeliti u javnosti – dovoljno je reći da se Mohanđi ubrzo nakon tog Aratija oporavio i naša radost i zahvalnost je bila beskonačna.

Sećam se jednog jutra kada je Mohanđijevo telo izgledalo daleko mišićavije nego inače. Nisam mogla da to ne primetim i pitala sam ga kako se to dogodilo. Rekao mi je da se cele noći borio sa velikom demonskom silom na astralnoj ravni, zarad spasenja jednog bespomoćnog bića, koje je bilo kao jagnje okruženo čoporom krvožednih vukova. Ostala sam bila bez teksta. To be podsetilo na to kako ponekad srećemo ljude koji pitaju Mohanđija za blagoslov otvaranja trećeg oka – većinom iz puke radoznalosti. Međutim oni nemaju duhovnu, mentalnu niti emotivnu zrelost i snagu koja je potrebna da bi se mogli nositi sa time da im se otvori treće oko… Moram naglasiti da je to proces koji nikako ne treba požurivati niti manipulisati sa njime. Ponekad je neznanje istinski blagoslov…

Kada je naša ćerka Mila u Novembru 2015-te Mila pala sa visine od 4,5 metra na tvrdi mramorni pod, iskusila sam bol neuporediv sa ičim što sam do tada iskusila. Prošla sam rat, ponižavanja tokom izbeglištva, rizikovala sopstveni život svakodnevno radeći za Ujedinjene Nacije na Kosovu i u tom periodu prošla kroz iskustvo bliske smrti, ali ništa se nije moglo porediti sa ovim. Svaki roditelj bi dragovoljno dao svoj život u zamenu za život svoga deteta. Način na koji je Mohanđi balansirano i prisebno prošao kroz čitavu ovu noćnu moru tokom tri dana na Intenzivnoj Nezi u bolnici je nešto što nikada neću zaboraviti – nakon tri dana u bolnici, bile smo u mogućnosti da se jednostavno vratimo u normalni život kao da se ništa nije desilo te da se istog dana još i popnemo na binu za vreme ACT Fusion dobrotvornog koncerta, obučene u veselu, šarenu indijsku odeću, kako bi ja održala govor u ime ACT Fondacije globalno. Ovo iskustvo je bilo zaista magično i nezaboravno.

Tokom njegovog govora shvatila sam zašto sam morala da se rodim u zemlji koju je prevalio rat i da prođem kroz određena teška iskustva – najednom mi je sve imalo smisla. Uvidela sam kako me je Svevišnji još tada pripremao za ovaj put, pomažući mi da razvijem odlučnost i hrabrost koja je potrebna da bi se nosila sa izazovima na ovom Putu bez puta, na putu duhovnog Oslobođenja.

U tom momentu sam spoznala da kada smo povezani sa Mohanđijem, fizički ili mentalno, bez obzira da li je on fizički prisutan ili ne, stvari se naprosto dogode – veliki problemi postaju šale na koje se glasno smejemo. Redovno dođe do jednog naleta energije i postavljeni smo na brzu traku objektivnosti. On kao da rukom odnosi naše poteškoće kako bi nas osnažio i ustoličio na ovom uzvišenom duhovnom putu.

Sa ovom pozitivnom porukom, završiću ovaj blog koji ima za cilj da postavi stvari na svoje mesto uvažavajući pitanja pojedinih ljudi u vezi mog života sa Mohanđijem. Možda su neki od vas bolje sreće te možete provedu više vremena sa Mohanđijem jer on nastavlja da putuje. Ne zavidim vam. Čvrsto verujem da ste zaslužili to vreme i svoju konekciju sa njime. Na kraju krajeva, svi mi dobijemo upravo ono što zaslužujemo. Zakon Karme, baš kao i zakon Gravitacije, ne može da omane.

Život naprosto teče. Mi smo svi Jedno.

S ljubavlju,

Biba Mohan