Imam jednog lepog zekonju, velikog, sjajnog, crnog ko ugalj. Kod mene je od pretprošlog proleća… i to ne jer sam ga ja odabrao, već zato što je on mene pronašao i izabrao. Sam sebi se izborio za život.
Jedno jutro ulazim u baštu i vidim tamo malog crnog zečića. Nije se lako dao uhvatiti… Nakon nekih pola sata nadmudrivanja, i moje skroz mokre majice, zečić je bio u komšijskom kavezu, odakle je i dospeo u moju baštu. Sutradan ujutro po običaju opet prošetam do bašte, da vidim kako voće i povrće napreduje, kad… zečić opet tamo: prošao “kroz” žičanu ogradu i gricka neki zeleniš. Zovem ga, neće da dođe. Dakle, opet cik-cak jurnjava po bašti… Treba li da napomenem da mi ovaj put bilo još teže nego prethodni? Opet ga vratim komšinici, uz napomenu da SLEDEĆI PUT, ako ga opet nađem u bašti – zec ostaje MOJ! ”Eto ti ga brate, ja mu ništa ne mogu! Kako izađe iz kaveza ni sama ne znam, ali svaki put nađe načina. Ovi drugi svi su tu na broju, a on redovno nekako beži…” – to su bile reči moje komšinice.
Hm da… sledeće jutro je moja žena prva protegnula noge, otišla do bašte, vratila se nazad, i rekla mi sledeće: “Kaži dragička!” …Kažem ja! Dakle: “Zec je opet u bašti!” – “!?!” …Požurim ja odmah da vidim to čudo, kad on tamo na istom mestu – ne obraća pažnju ni na šta posebno i samo žvaće li žvaće. Trebam li naglasiti da je i u komšijskoj bašti bilo isto toliko zeleniša kao i u našoj, ali je njega ipak “srce” nekako više vuklo ovamo – preko (odnosno ispod) žice. I – zekonja od tad (p)ostade MOJ.
Nije prošlo ni mesec dana, kad mi se komšinica u jednom razgovoru požali da su joj svi zečevi – uključujući i par starih – KREPALI od neke “zečje šuge”. Svi do jednog!
Nije da mi nije bilo žao tih zečića… ali aktuelni sticaj okolnosti istisnuo je samo jednu misao u mojoj glavi: prišao sam mom crnom zečiću i prošaptao mu – “Mangupe jedan, izborio si se sebi za život!” Ha, ha, ha… Pa gde bi jednom zecu bilo poželjnije da se nađe nego – u dvorištu porodice vegetarijanaca?! Kao da je znao! A, ko kaže da i nije? No dobro, sve je dobro, samo da mi ne počnu uskakati i prasići od ovog komšije desno od nas…
Zeka i dan danas uživa, raste i napreduje, ali naravno – u svom kavezu. S vremena na vreme puštamo ga u dvorište, da protegne noge, da se istrči. …Međutim! – Svaki put kad se dohvati slobode, kao da mu neki “đavo ne da mira”, radi upravo ono što nikako ne bi trebao (ako mu je sloboda zaista mila): krene da gricka cveće posađeno po vrtu, i stane glodati koru sa mladih voćki unutar dvorišta! Pored toga, kad dođe vreme da ga predveče opet vratim u kavez (da mu dam hrane i da eventualno ne pokisne), zeko se ne da uhvatiti! …Vabimo ga svim i svačim, ali (besumnje vođen sećanjima na negdašnje baštenske maratone iz njegovih “ranih radova”) on uporno odbija privođenje, sve dok se propisno ne izmori – tad samo legne i prepusti se sudbini u ruke. Naravno, svi ga volimo i mazimo, hranimo svim i svačim, a deca ponajviše.
Padalo nam je na pamet i da ga odnesemo na periferiju našeg mesta – popularni šumoviti proplanak i izletište – i da ga pustimo u slobodu. Ali, tamo ima i dosta pasa lutalica, pa se sa okolnih njiva ponekad pojavi i pokoja lisica… tako da zeko, nesvikao na samostalan život a i bez dobre maratonske kondicije, zasigurno ne bi dugo uspevao sačuvati živu glavu na svojim zečjim ramenima. Takođe, na ulici ispred kuće, na travnjaku, uvek ima lepe sveže trave, deteline i maslačka, ali… kad bih zeku pustio da se tu napasa i slobodno proteže noge – verujem da ne bi prošlo ni 5 celih minuta, a već bi završio pod točkovima nekog od automobila ili kamiona koji na par metara odatle jure glavnom cestom… I sad, u ČEMU je ustvari osnovni njegov, zečji, problem? Da… samo da zna, tj. samo da “ima pameti”, mogao bi se NAUŽIVATI SLOBODE do mile volje – bezuslovno i bez ikakvih ograničenja – ali, to, kao uostalom i sve ostalo u našim životima, uslovljeno je jednim drugim (osnovnim i nezaobilaznim!) suštinskim i prirodnim zakonom: “Sloboda se NE SME zlo-upotrebljavati!” – Ako je zloupotrebiš (umesto da je mudro, i sa ljubavlju i zahvalnošću u-potrebljavaš), tada – za SVOJE DOBRO, I DOBRO ČITAVE KREACIJE – bivaš stavljen u odgovarajući “karantin”… u propisno udešen i podešen “kavez”! Sve dok, jednom… ne budeš svešću i svesnošću na tom nivou – da više ne predstavljaš opasnost, odnosno štetu, za ostalu kreaciju (“okolinu”) odnosno dok ne budeš u potpunosti spreman (pripravan) da ne budeš nesvesna opasnost za SAMOGA SEBE. …Zamislite da imate ljubimca jednog prekrasnog leptira, koji svako veče iza stakla vašeg prozora čezne za uličnom svetiljkom tu ispod vašeg stana: da li biste imali srca da ga pustite na taj njegov let (iako biste to svim srcem ustvari želeli), dok god ste svesni da nije “očišćen” od svojih sopstvenih, “uvreženih” predstava i projekcija; svesni da bi mu taj let bio upravo – poslednji?!
Isti je slučaj i sa bilo čim drugim unutar ove Božanske kreacije… A zašto bi (onda) bilo drugačije sa samim čovekom; ili… možda neko misli da je Bog (Svest Sama) neko “nesvesno” biće? 
U Vedama (a i u drugim spisima Mudrosti) izričito se naglašava da “u Carstvo Nebesko ne može pristupa imati duša koja i SAMA nije od ISTOG kvaliteta”. Savršeno razumljivo i logično. Naravno, čak ni u “ovom svetu”, našem i ovakvom, oni koji ne poštuju Zakon bivaju (ili bi bar tako trebalo biti, da nije zlo-upotrebe zakona) stavljeni u ZATVOR, dakle “iza rešetaka”, kako ne bi “kvarili/prljali/remetili” ostatak društva (Kreacije) koje želi uredno, srećno …sa zahvalnošću, koristiti/upotrebljavati/konzumirati darovanu dostipnost svih blagodeti te ničim ograničene SLOBODE BIVSTVOVANJA. Da: ničim ograničene, SEM – samom sobom i sopstvenim zakonima! A šta to znači?
To znači da – ako hoćemo, recimo, uživati u prekrasnom druženju sa prijateljima u igri fudbala, košarke, odbojke, vaterpola …pa čak i šantike, trebamo (čitaj: “moramo”) najpre prihvatiti unapred dogovorena/ustanovljena: PRAVILA IGRE. I ne samo prihvatiti, već što je mnogo važnije: ISPOŠTOVATI! …Ukoliko to nije slučaj, ili ukoliko to nismo spremni (usled sopstvenog egoizma, nedostatka tolerancije, nespremnosti na saradnju, ili bilo čega drugog), tada bivamo “isključeni” – za dobro svih onih koji, radi slobode i lepote same igre, POŠTUJU ta pravila, a takođe i radi dobra samih nas, koji, dakle, za tu i takvu igru/igranje/uživanje, NISMO… još… sa-zreli). I u tome je sva “filozofija”. Tačnije filozofije nema: ako slobodu NE zloupotrebljavamo, imaćemo je na raspolaganje NEOGRANIČENO; ako je ne poštujemo, bićemo stavljeni u “karantin” – tamo gde nam je i mesto!
Misli li neko da je pravedno drugačije?
Hmm, da… uvek je lakše (naročito onim neodgovornim igračima) kukati: NA “korumpirane sudije”, NA nepoštenu i “prljavu” igru protivničke ekipe/igrača, NA “loše i neodgovarajuće ustrojena pravila igre”… itd.itd., samo da NIKADA ne dovedemo u obzir: suočavanje sa samim sobom (i sopstvenom, eventualnom, ne-čistotom, ne-odgovornošću, ne-spremnošću …ne-adekvatnošću, za čisto, odgovorno, pripravno …adekvatno – učešće u unapred prihvaćenoj igri, pa iako se tog dogovora i ne sećamo možda najjasnije). No, “Gospodara Igre” (njenog Pravednog Kreatora i Sudiju) ti naši izgovori i samo-opravdanja ne dotiču se NITI NAJMANJE – a, naravno, niti bi to i trebalo. …Tako da nama potom ostaje samo da tražimo (i nikada ne nalazimo!) načine da se nekako, pa “kako znamo i umemo”, iz-borimo sami sa sobom.
To bi bio… prvi deo priče.
Drugi deo se, iako će mnogi možda ostati razočarani, ne tiče zeca! Tiče se naše PERCEPCIJE zeca… pardon: percepcije SVETA/STVARNOSTI/ISTINE.
Onaj ko je pogledao sledeće (dole ispod teksta postavljene) “filmove” i celovito, sveobuhvatno, sagledao/shvatio/osvestio svu njihovu autentičnost/činjeničnost/istinitost, jasno mu je šta predstavlja sav ovaj (“spoljašnji”) svet i koja je njegova istinska priroda. Ni tu nema nikakve “filozofije” – stvari stoje upravo i baš tako.
Dakle ceo ovaj “veliki spoljašnji svet” smešten je upravo u – našoj “glavi”, odnosno unutar naše sopstvene percepcije tog istog sveta. I to je, ma kako “suludo” zvučalo ovoj našoj uobičajenoj, “svakodnevnoj svesti”, jedina istina i činjenica! – Čak je i oficijelna fizika, iako (još uvek) nema nikakvo “logično i razložno” objašnjenje za to, istu činjenicu potvrdila čuvenim “Eksperimentom sa dva proreza”.
Ako je to tačno, a jeste – onda stvari dobijaju jedan SASVIM DRUGAČIJI prizvuk i konotaciju, odnosno, onda sva ova “prividna supstancijalnost sveta odnosno materije”, u našim očima konačno gubi svu svoju navodnu autentičnost. Međutim, prvo moramo da se odreknemo Iluzije – odnosno svog sopstvenog o-življavanja (pre-davanja energije, energizovanja) iste. To je jedini uslov.
Dokle god pre-dajemo energiju iluziji, mi sami sebe odsecamo od izvora/dotoka/životonosnog nektara samoga Života, Ljubavi, Zdravlja, Istine tj. Stvarnosti, Slobode, Sreće, Blagostanja… i svih onih Istin-skih kvaliteta koje naša sopstvena Duša predstavlja kao takve – odnosno koji ona po svojoj najdubljoj prirodi bića Jeste. Stoga svako odstupanje od toga, koje primećujemo u “spoljašnjem svetu”, jednim zaista inteligentnim pristupom prepoznajemo (raz-krinkavamo) kao najverodostojniji prikazatelj onoga ŠTA mi sami (koji to, takvo, percipiramo) u datom trenutku i na datom stupnju evolutivnog razvoja svoje svesti/svesnosti, JESMO!
Razumevajući dubinski, odnosno suštinski, to i takvo (činjenično) stanje stvari ovog našeg ovo-zemaljskog postojanja, postaje sasvim jasno da: svi ti demoni, arkoni, bezumni terorizam, bolesni verski fanatizam, globalni kabalistički imperijalizam… svo to globalno svetsko Zlo (pa baš kao i svo Dobro…) koje ikada primetimo/percipiramo u sebi ili izvan sebe – postoji (odnosno vuče korene) pre svega u NAMA SAMIMA. E, sad, kako je to uopšte moguće? Ne pitajte me… nemam pojma – to je već neka umu neshvatljiva, ingeniozna Božanska za.ebancija (a neko bi rekao Savršena Božanska Promisao); ali to prosto mora biti tako i to JESTE TAKO! I upravo znajući to, odnosno razumevajući dubinski tu fenomenologiju, stara učenja i stari mudraci poručili su svetu (a samim tim i nama): “Neko može da pobedi na hiljade ratnika na bojnom polju, ali taj se ne može meriti sa pobednikom koji je pobedio samoga sebe.”
– Da, Konfučije je znao Istinu.
Postoji i jedna stara priča koja ide ovako:
‘Sedeo nekad davno starac na ulazu u grad. Priđe mu stranac i zapita ga:
” Nikada nisam bio u ovome gradu; kakvi su ljudi koji ovde žive?”
Starac mu odgovori protupitanjem: “Kakvi su bili ljudi u gradu iz kojeg dolaziš?”
“Sebični i zli. Zbog toga sam, uostalom, i otišao odande”, reče stranac.
Starac uzvrati: ” I ovde ćeš, sinko, naći isto takve”.
Malo potom, eto još jednog stranca koji priđe starcu i zapita ga:
“Tek sam stigao ovde, reci mi kakvi su ljudi koji žive u ovom gradu.”
Starac mu odgovori: “Reci mi prijatelju, kakvi su bili ljudi u gradu iz kojeg dolaziš?”
“Bili su dobri i gostoljubivi. Imao sam mnogo prijatelja. Teško mi se bilo od njih rastati. “
“I ovde ćeš naći isto takve”, odgovori mu starac.
…Trgovac koji je nedaleko odatle napajao kamile čuo je oba razgovora. Tek što se drugi stranac udaljio, a on se prekorno obrati starcu: “Kako ne isto pitanje možeš dati dva potpuno različita odgovora?”
“Zato što svako u srcu nosi svoj vlastiti svet.” – odgovori mu starac.
Sreća ili nesreća – leži samo u nama samima.‘
Eto, jedna velika, velika istina!
Svi mi, u svojoj nesvesnosti istine i stvarnosti, doživljavamo ovaj veliki spoljašnji svet kao nešto “zaista spoljašnje” samo zato što (još uvek… odnosno otkad znamo za sebe) “Spavamo” i sanjamo ceo ovaj i ovakav san/svet/stvarnost, odnosno Univerzum u celini. Onoga trenutka kada se Probudimo, kada Pre-vaziđemo svu tu, i celokupnu, svojoj svesti imanentnu Nesvesnost (Energizovanje Iluzije: iluzije Razdvojenosti-od-Celine) – tada konačno biva realizovana ta, tako nam nasušno potrebna, Sloboda… Lepota… Lakoća… življenja i ničim ograničene Svesti i Svesnosti: biva realizovano to izvorno, i Bogom nam od iskona predodređeno, iskustvo večnog i beskonačnog Znanja, Istine, Postojanja i Blaženstva našeg istinskog – Izvornog Bića!
To je jedini razlog zašto su drevna učenja, drevni mudraci, pa i sam Buddha (”Probuđeni”) insistirali da: JEDINI put prevazilaženja (lične, a time i svetske) Patnje, vodi kroz pr-očišćenje samskara (sopstvenih podsvesnih dojmova, utisaka, energiziranih predstava/pred-stavova, duboko ukorenjenih imaginacija), koje naš svet odnosno stvarnost čine upravo ovakvim kakav jeste, odnosno kakvim nam SE predstavlja.
I to je jedini razlog zašto je i majstor Ošo rekao ono svoje nenadmašno: “Kad imaš problem – reši sebe!”
Odgledavši ova videa koja sam mu jednom dao da pogleda, blizak prijatelj mi je potom zamišljeno došao i rekao: “Čoveče! Koji mi “panjevi” moramo biti, kad nam ovo stalno promiče… Mi čitave živote provodimo u svojoj glavi, a ne negde “spolja” – a da toga nismo niti najmanje svesni!” Mislio je, naravno, na sve nas, ljude …”spavače”, i tu našu neverovatnu nesvesnost istine: OČIGLEDNOG.
I samo još jedna stvar mi je kod nekih ljudi (koji za sebe smatraju da su zaista “ozbiljni duhovnjaci”) uvek bila fascinantna: ta hronična “ne-sposobnost percepcije” za poimanje da ako je Bog/Izvor/Sve(st) ona Inteligentna Energija koja na temeljnom/suštinskom nivou pro-žima i tvo-ri SVE POSTOJEĆE (sve te, našom svešću percipirane, predstave/imaginacije), onda ON-a naravno NE MOŽE BITI raz-dvojena ni-od-čega postojećeg – pa time NI OD tzv. “Zla, Mraka, Bezumlja…” koje nam se “prikazuje” u svetu oko nas (i u nama)! Naravno, sve te “pred-stave”, budući deo naše sopstvene Svesti/Energije (na bazičnom, ontološkom nivou), pokazatelj su, onome kome pojam istinske inteligencije nije samo misaona imenica – pre svega NAŠEG OSOBNOG (kako ličnog, tako i kolektivnog) STANJA/STUPNJA/PROČIŠĆENOSTI svesti odnosno svesnosti odnosno Bića! …Pošto je stanje u svetu danas ovakvo kakvo jeste, to samo pokazuje: koliko toga, i čega sve, je eonima nakupljano i SKRIVENO ČUČALO u kolektivnom nesvesnom čovečanstva (i svakoga od nas) – a što sada, pod uticajem određenih energija, izlazi na videlo i zahteva konačno Pro-čišćenje. I upravo to – Pročiščenje… ta GLOBALNA KATARZA – je zadatak koji čeka sve nas skupa i svakoga ponaosob.
…Kad neznalica uđe u auto servis i vidi motor automobila rasklopljen do najsitnijih delova, iz prve pomisli: “Bože, kakav haos i zbrka!…” Neznajući, naravno, da je to SAMO PROCES kako bi taj isti motor bio sređen da radi perfektnije nego bilo kada pre. Takođe… kada isti taj dođe na veliko gradilište i vidi goleme hrpe raznog šuta, materijala, oblaka prašine, buke mašina… prvo što pomisli jeste: “Bože, kakav haos i zbrka!…” Opet ne shvatajući da je to sve samo NUŽNA FAZA kako bi tu uskoro mogla nići prekrasna, čista i uglancana stambena zgrada ili velelepni tržni centar. A takođe, kada isti on kroči u kuhinju kod svoje žene, i vidi prosuto brašno svud po radnom pultu… razlupana jaja u jednoj činiji a gomilu ljuski u drugoj, rastopljeni maslac na isprskanom šporetu, smrvljene orahe i lešnike, naokolo prosutog šećera, mlevenog keksa, izgnječenih banana – i sve to začinjeno još onom “zaglušujućom bukom od miksera”; takav, iz prve ruke pomisli, pogodite šta? Da – upravo to! Jer, ne shvata da “put do slasne torte” vodi kroz određeni, i neophodni, “haotični proces”. …A zašto? Zašto ne razume “dalje” ili vidi “više i šire”? – Pa upravo iz istog razloga što, kad naleti na situaciju da se nekome na telu “upalila” i zagnojila rana (koja nije prethodno dobro sanirana odnosno ispravno obrađena i očišćena) on najpre pomisli kako bolest uzima maha… a ne razume da je to organizam, usled dugog i upornog zanemarivanja situacije – POČEO SAM SEBE DA ČISTI!
Da… takvi ne razumeju ništa, a vole da se mešaju u sve.
Krajnje je zanimljivo kad neki, takvi, kažu kako “Bog nema nikakve veze sa “zlom i tamom””. Hmm da, eto, mora da postoji i neki deo univerzuma gde univerzum (energija, svest, SVE) nema pristupa i koji je odvojen od SVE-ga. …Naravno, Stara Učenja (i probuđeni mudraci) odavno su prozreli tu kosmičku igranku, tu Varku… tu Maju, i jasno uvideli da JEDINO što u “Haos”donosi Red, što u Zbrku” donosi Mir, što u “Tamu” donosi Svetlo, što od teskobe donosi Oslobođenje – i što RUŠI TAMNIČKE ZIDINE – jeste Čista Svesnost Svesti …svesnost Istine i Stvarnosti. …A da bi se takva svesnost mogla realizirati, neophodno je (kod sebe) o-čišćenje svega onoga što NIJE od Čistote, od Stvarnosti i od Istine: svega onoga što ometa čistu i jasnu percepciju istog!
Stoga, onaj ko ne razume, uvek će “lajati na ogledala”… uvek će nastojati protiv “spoljašnjeg” se boriti “spolja” – nesvestan Velike Iluzije i njenih zakona – umesto da je saseče u korenu: unutar sebe sama. …I kad bi SVI LJUDI učinili to isto, “Zlo” bi automatski bilo “izbrisano” s lica planete – jer bi ga nestalo iz umova i svesti ljudi.
Da, kako neko već odavno lepo reče: “Lepota je u očima promatrača.” I da, isto tako je i sa Svetom, Istinom, Stvarnošću. Svemu tome izvor je u NAMA SAMIMA. I zato mi (svako ponaosob i svi skupa) ne da smo “mali, nemoćni i slabi” (kakvi ustvari i jesmo dok je Nesvesnost naš Gospodar), već smo NEZAMISLIVO MOĆNA BIĆA – čiju pravu Bit tek treba da otkrijemo i oslobodimo. Mi, svojom percepcijom i upravo neslućenom imaginacijom, “Tvorci” smo svog ovog sveta. …I, kada ne bi bilo nikoga da ovaj univerzum percipira, verujte (eto na reč, ako već ništa drugo): NIČEGA ne bi ni postojalo! (pa ni onog zeca s početka priče… ;))
Dakle, uživajte u sledećim videima (koji su već jednom davno postavljani na stranicu, al očigledno je malo ko tada razumeo njihovu pravu vrednost), i na najbolji mogući način iskoristite ih za istinsko Buđenje!
Vidimo se… “na drugoj strani”!
S Ljubavlju,
Alakh